Nisam planirao da se vratim.
Rekao sam sebi da je gotovo, da nema smisla ponovo otvarati ono što smo jedva zatvorili.
Ali onda sam jedne večeri, bez razloga, otvorio naš stari chat.
Sve je još bilo tu — iste riječi, ista tišina između redova.
Samo mi više nismo bili isti ljudi.
Napisala si: “Ako ikad opet dođeš ovdje, nemoj dolaziti s pola srca.”
Zatvorio sam telefon i dugo gledao u plafon.
Jer istina je bila jednostavna — nisam imao ni cijelo srce, samo ostatke nečega što je nekad bilo tvoje.
I prvi put nakon dugo vremena, nisam ti odgovorio.
Ne zato što nisam imao šta reći.
Nego zato što sam konačno shvatio da neke poruke nisu tu da se pošalju — nego da se prežive.